Na Čegru je izginulo oko 3.000 Srba. Od njihovih glava Turci
su načinili Ćele kulu. Zabeleženo je kazivanje nekog "hadžije Srbina
iz Niša" o načinu skupljanja i pripremanja lobanja za gradnju Ćele
kule. Niški paša je, odmah posle Čegarske bitke, "davao za svaku srpsku
glavu po 25 groša, pa zapovedio ćurčijama da ih oderu, te ih je odrane
slao da se uzidaju u kulu, a kože njiove dao štaviti i potom napunjene
pamukom poslao u Carigrad".
 Pisanih
turskih izvora o Ćele kuli nema. Podatke o njenom izgledu, načinu gradnje,
broju lobanja daju putopisci, prolazeći kroz Niš u XIX veku. Prvi put
je Evropa bila obaveštena o ovom spomeniku turske svireposti i srpske
hrabrosti 1833. godine, kada je francuski pesnik i akademik Alfons de
Lamartin (1790-1869) izdao svoje delo "Put na Istok", gde je, u
posebnom poglavlju "Beleške o Srbiji", ukazao na značaj ovog spomenika
za Srbe i potrebu da bude sačuvan.
Najraniji opis Ćele kule, sa podatcima o veličini, beleži
profesor beogradskog Liceja, Isidor Stojanović, koji je 24. avgust 1864.
godine posetio ovaj objekat. Četvorougaona je, visine "15 stopa"
(4,65 m), širine "13 stopa i 4 palca" (4,09 m), a dužine oko "13
stopa" (4,03 m), sa ugradjenim glavama u "od cigala stvorene kvadrate
krečom utvrdjene". Ukupno, na sve četiri strane Ćele kule bilo je 56 redova.
U svakom redu po 17 lobanja, što ukupno iznosi 952.
Izgradivši Ćele kulu Turci su je štitili, zabranjujući Srbima
da odnose lobanje sa njenih zidova radi sahranjivanja. Želeli su da, postojanjem
jednog ovakvog objekta, spreče svaku pomisao hrišćana na bunu ili ustanak.
Medjutim, već na početku druge polovine XIX veka, Ćele kula je mogla stradati
od samih Turaka. U vreme izmedju 1861. i 1864. godine, kada je niškim
pašalukom upravljao Mithad paša, kasniji presednik turske vlade i poznati
"modernizator" Turske; na njegovu inicijativu doneta je odluka
o rušenju Ćele kule. Ali, intervencijom niških Turaka onemogućeno je da
se Mithad pašina ideja sprovede u delo.
U periodu posle 1870. godine, Turci više ne obraćaju posebnu
pažnju na Ćele kulu. Političke i ekonomske prilike u južnim delovima Srbije
izmenile su se na štetu Turaka. Nemajući više intersesa ni snage da Ćele
kulu kao simbol "pretnje" sačuvaju, njeno propadanje se odvijalo
istovremeno sa opadanjem turske moći u Nišu.
Posle oslobodjenja od Turaka, Ćele kula je bila u kritičnom
stanju. Prva zaštitna intervencija ostvarena je u leto 1878. godine postavljanjem
ćeramidnog krova na četiri drvena stuba nad Ćele kulom. Kapela osnove
krsta, čije krakove čine četiri ulazna trema sa portalima, izgradjena
je po projektu beogradskog arhitekte Dimitrija T. Leka. Podizanjem kapele,
ova Kula od glava srpskih ustanika iz 1809. godine - dokumenat vremena
robovanja, spomenik turskog varvarstva i srpskog junaštva - postala je
mauzolej herojstva i slobode.
Nova intervencija na Ćele kuli obavljena je 1937. godine prilikom
proslave šezdeseta godišnjice oslobodjenja Niša od Turaka. Tom prilikom,
čišćenjem središnjeg dela objekta, pronadjeno je više lobanja, koje su
ponovo ugradjene u Ćele kulu. Danas, posle punih 180 godina od nastanke
objekta, preostalo je samo 58 lobanja. Na severnom zidu 21, na zapadnom
13, na južnom 12 i na istočnom 11 lobanja. U posebnoj vitrini smeštena
je još jedna dobro očuvana lobanja sa natpisom: "lobanja Stevana Sindjelića".
Na platou ispred ulaznih vrata kapele postavljena je 1938.
godine bista Stevana Sindjelića, rad vajara Slavka Miletića. Na postolju
biste postavljen je reljef butke na Čegru, rad istog vajara. Tada je u
kapeli Ćele kula postavljena i bronzana ploča sa medaljonom Lamartina
i njegovom porukom iz 1833. godine: "Neka Srbi sačuvaju ovaje spomenik!
On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući
im kakvu su cenu platili njihovi očevi".
 Povodom
proslave 180-godišnjice Ćele kule, 31. maja 1989. godine, kapela je obnovljena
i okolina uredjena. Na mestu ranije vojne kasarne uredjen je veliki parking
prostor, izgradjen je prizemni objekat u stilu moravske kuće za izložbeni
prostor, a uredjen je i deo Gabrovačke reke i podignut novi drveni mostić.
Ćele kula je stavljena pod zaštitu zakona 1948. godine, a
odlukom Skupštine Srbije - od 7. aprila 1979. godine - proglašena je kulturnim
dobrom od izuzetnog značaja. Maja 1989. godine niški Zavod za zaštitu
spomenika kulture uputio je predlog za uvrštavanje Ćele kule u listu svetske
baštine UNESKO-a.
Delovi
teksta pozajmljeni iz knjige "Spomenici Niša" Borislava Andrejevića.
|
